Драга браћо и сестре у Христу Господу, мир вам и љубав од Бога Оца кроз Сина у Духу Светом.
Обраћам вам се у ове дане Великог и часног поста, а пред највећи црквени празник Васкрсења Христовог из мртвих, поводом тренутне ситуације и вируса Covid 19, који влада и односи многобројне животе, како у нашој земљи тако и широм света. На самом почетку, молим вас, љубљени у Господу да се чувате и да чувате друге на начин како то прописују здравствене организације наше земље. Овом приликом желео бих да вам, ради утехе у Господу, укажем на неколико важних ствари, везаних за нашу веру и наш живот у Христу, а које нам могу бити од користи баш у ове дане страха и туге.
Наш живот сад и овде у историји, као и живот целокупне створене природе, помешан је са смрћу. Живимо тако што се стално боримо са смрћу која нас угрожава. Смрт се не појављује изненада у шездесетој, седамдесетој или некој другој години нашег живота, као да није била ту. Смрт је процес који траје колико и наш живот. Стога, наш садашњи живот је само предокус истинског живота. Зато је Спаситељ наш назвао овај природни животни процес „лажним животом“. То не значи да се овде ради о лажном животу у односу на неки други, духовни живот који је истинит. Живот је један и јединствен. Почео је Божјим стварањем и трајаће по Божјем обећању вечно. Разлика је у томе што је истински живот онај живот који није прожет смрћу а који ће нам Господ даровати у будућности о свеопштем васкрсењу. Тада ће смрт бити одвојена од нашег садашњег живота и неће је више бити, као што нам је то показано у Васкрсењу Христовом. Христово васкрсење је почетак истинитог живота који нема примеса смрти, јер Господ више не умире, и предокус је нашег васкрсења и свеопште победе живота над смрћу.
Међутим, Бог ће нам даровати живот само уколико тај живот и ми слободно желимо. Бог, наиме, ништа не чини нама људима на силу, мимо нашег слободног пристанка. Бог природу спасава чудом, кроз свога Сина Исуса Христа, који је узео природу у себе приликом оваплоћења. Нас, људе као личности, спасава само нашим слободним пристанком, зато што нас је створио слободним, тј. „по свом лику и подобију“. На крају, човек се једино по томе, по слободи, и разликује од свих других живих бића. Свако укидање слободе човеку, макар то било и ради најузвишенијих циљева, значи и уништење човека. Зато нам је Господ рекао: „Тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се. Јер ко тражи он и налази“. Дакле, Господ Исус Христос нас позива да тражимо и да желимо живот, а, ако га желимо, Бог Отац ће нам га дати у изобиљу. На који начин треба да тражимо живот и да се боримо за њега?
Најпре, поштујући и чувајући природу и природни поредак јер је то Божја творевина. Сва жива бића, укључујући и човека, боре се против смрти на тај начин што једу, спавају, што се размножавају, што користе лекове, и на овај начин изражавају жељу да живе. Зато је све то Господ и благословио кад нас је створио, и да једемо и да се размножавамо и да се користимо и лековима и медицином, да бисмо живели. Јер Бог наш је Бог живих, а не мртвих. Он је сам Живот и нас је створио да учествујемо у том животу. Отуда су самоубиство и убиство најтежи греси. Међутим, овај природни начин борбе против смрти нас опет води у смрт. Зато нас је Он позвао да, поред свега овог што смо набројали, имамо и личну заједницу с Њим, јер једино она може да нам осигура живот и да спасе и нас и природу од смрти. У том контексту је Црква установила и пост који сада држимо. Кроз пост Господ жели да нам скрене пажњу на то да нам само храна неће донети живот и да нас позове да предност дамо заједници с њим у односу на храну, не ускраћујући нам у крајњем случају ни њу. На који начин можемо да остваримо заједницу с Богом?
Господ је кроз историју позивао човека на заједницу с Њим на разне начине, али је човек у већини случајева то одбијао, мислећи да ће га овај природни начин живота спасти од смрти, што и данас мисли. Ни у једном од тих случајева Бог није хтео да врши насиље над човеком и да му на силу наметне заједницу и живот. Тражио је начин да ту заједницу прихвати и човек, и то слободно. У последње дане Господ је остварио заједницу са нама тако што је Син Божји дошао нама и постао човек, Исус Христос. То се десило посредством Светога Духа, који је гарант да заједница између Бога и нас ни у овом случају није принудна и насилна, већ слободна. Јер тамо где је Дух, тамо су слобода и заједница. Бог нас воли и из љубави нас је и створио и та љубав искључује свако насиље и силу над нама. Истовремено, Бог такође жели да и ми имамо заједницу с њим слободно, из љубави. Ово искуство заједништва на основу слободе свима нам је познато из нашег личног људског искуства и знамо да је то истинита љубав. Зато се Син Божји и оваплотио од Марије Дјеве, посредством Св. Духа, и постао човек Исус Христос. То је била заједница слободе, како Бога тако и човека, тј. Богородице.
По оваплоћењу, Господ Христос је позвао све људе да се сједине с њим посредством Светога Духа и да на тај начин имају живот. Први од људи који су се одазвали на Христов позив и остварили заједницу са Христом били су његова Мати, Богородица, апостоли као и други ученици. Међутим, њихово најприсније сједињење са Христом до поистовећења с њим десило се после Вазнесења Христовог на небо у телу и послањем Св. Духа на њих на дан Педесетнице (Духови). Тако је настала прва Црква, заједница многих који су сједињени посредством Св. Духа са Христом до поистовећења с Њим. Отуда су хришћани вазда гледали на своје ближње и свештенике, а посебно на епископа, као на Христа. Потоње генерације људи који су желели заједницу с Богом, такође су остваривали заједницу са Христом на исти начин. Ми смо такође остварили заједницу са Христом, тако што смо Крштењем постали чланови Цркве, односно литургијске заједнице. Ово је једина реална и истинита заједница човека са Господом Христом. Господ се, наиме, после свог Вазнесења посредством и делатношћу Св. Духа пројављује у свету као Црква, тј. као литургијска заједница. Тамо где Дух делује, он доноси слободу и ствара заједницу у Христу (уп. 2Кор 13, 13), тј. ствара литургијску заједницу. Отуда је литургијска заједница људи са Христом једини „лек против смрти“, како говори свети Игнатије Богоносац.
У Литургији, међутим, ми не остварујемо само заједницу са Богом у Христу, већ и са свима онима који су крштени и који су већ у заједници с Господом. Заједница с Богом у Христу мимо истовремене заједнице и са свим осталим крштеним људима није могућа. Господ је неодвојив од оних који су Тело Христово и једина пројава Христа у историји. Зато је Литургија догађај, а не институција и не може бити присуства Божјег без догађаја сабрања. О, како је ово велика истина, коју и ми данас преживљавамо одвојени једни од других. Јер живећи као сами, иако живимо и молимо се Богу, свесни смо да то није довољно без литургијске заједнице и нашег присуства у њој и заједнице с другима. Отуда нам Господ и каже: „Тамо где су двоје или троје сабрани у моје име, тамо сам и ја с њима“, или на другом месту: „ко не љуби ближњега свога, не љуби ни Господа“. Оба навода се односе на литургијску заједницу. Зато је наша вера, дечице моја драга, Црква, литургијско сабрање. Нико не може доћи Господу и сјединити се Њим, мимо Литургије.
Ово наше сједињење с Господом у Литургији, свакако је само предокус будућег Царства Божјег, као што је и наш садашњи живот предокус истинског живота. Зато нам у ове дане, кад се од нас тражи да будемо сами и да се не окупљамо у већим групама, па на тај начин и да не идемо на Службу, тако тешко пада. Али, стрпимо се. Не кушајмо Господа, не будимо хировити. Проћи ће и ова пошаст, па ћемо опет бити с Господом. Зна Господ да га неће славити мртви, него ми живи и зато ће нас подржати (уп. Пс 6, 5). Док тај дан не дође, служићемо Литургију с малим бројем људи, али да не заборавимо да се свака Литургија служи за све људе и за целу творевину, па у овом случају и за нас који смо одсутни из оправданих разлога. Јер Литургија је космичка, како каже свети Маским Исповедник, и обухвата све.
У ове дане када, ова опака болест односи наше миле и драге и привремено их дели од нас физички, нека нам једина утеха буде Господ наш Исус Христос и његов живот и патње, али пре свега његово Васкрсење. Јер он, будући Бог, а поставши човек ради нас и нашег спасења, је и сам прошао овај пут смрти, тражећи од Оца да га прослави, што је овај и учинио васкрнувши га из мртвих Духом својим. Зато је и нама рекао да се не бојимо јер и ако умремо живећемо. Он је господар и смрти и живота. Господ нас није довео из не-бића у биће да мало поживимо мучећи се, па да нестанемо. Довео нас је „да нам дâ живот и да нам га дâ у изобиљу“. То ће се десити када Господ поново дође у сили и слави. Дотле остаје да верујемо и да се надамо, и да ту своју веру и наду изражавамо литургијски и борбом против смрти.
Зато, љубљени у Христу Господу, чувајмо свој живот и живот других људи, колико то до нас стоји и на начин који је једини могућ у овој опакој болести, јер на тај начин најискреније исказујемо нашу истинску жељу за вечним животом и показујемо се да смо Божји. Јер наш Бог није Бог мртвих него живих.
Христос васкрсе!
ваш молитвеник пред Господом
ЕПИСKОП БРАНИЧЕВСKИ
Игнатије
Дано у Пожаревцу
Пред Васкрсење 2020.